Bez cenzure

Forum za slobodu reči
 
PrijemPrijem  PortalliPortalli  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 РУСКИ СРБИ – СРПСКИ РУСИ

Ići dole 
AutorPoruka
Lauda
Prijatelj foruma
avatar

Broj poruka : 10773
Datum upisa : 03.11.2006

PočaljiNaslov: РУСКИ СРБИ – СРПСКИ РУСИ   Ned 24 Nov 2013, 02:43

РУСКИ СРБИ – СРПСКИ РУСИ
Лазарево…
Клизимо по бескрајним степама српског Баната, невјероватно сличног мом азовском крају. Ту су и кућице  које провирују кроз прозор нашег аутомобила и дрвца тураверовских крушки које блеште јарко розом бојом, и бакама које седе на клупицама. Ту су и оивичене квадратне њиве и леђа вриједних сељака. А уоколо пута начичкани букетићи плавог цвећа, баш такви какви расту поред кривудавог пута до козачке станице Кулишосвкаја.
И у даљини, тамо иза прозора аута, хоризонт домовине, који се данас у измаглици завршава  мирним небом… Осећај без примисли о присуству историје, и ако водимо дуг и тужан разговор о тек минулим југословенским ратовима…
Искрено кажем пријатељима, да се број “хероја-учесника и ултрапатриота” код вас сваке следеће године повећава, и то правопропорционално с данима који Србију од тих времена удаљавају.
Истина, ја немам право на тако строге оцене, моје руке нису држале Калашњиков. Ја не знам тај осећај човека, присиљеног да пуца на свог дојучерашњег комшију из исте домовине. Не знам како хладно заудара мемла војничког рова, и не знам укус ратничког хлеба. Да, и бомбардовање Београда, Алексинца, Новог Сада, и многих српских градова и села сам видела само у преуређеним хроникама официјелне наше телевизије. Није ми знана тежина терета на плећима одговорног командира, иза чијих леђа су и нечији синови и сва отаџбина…
Овде, у Србији, свака породица и сви носе мучан терет неколико ратова!
У маленој словенској земљи, не једном је долазило до тако оштрих ватрених разарања и до тако немилих догађаја, који су касније, најчешће, употребљавани у политичке сврхе, гдје је било свега и свачега само не срећног живота за обичне Србе.
Поглед ми се зауставља на саобраћајном знаку, постављеном на раскрсници путева. Хвала Богу, ћирилични, срећом није на безличном и ружном језику земље која их је и бомбардовала, на енглеском. Пише, Лазарево!

Не љутите се на мене, нови Руси, ви “који журите да се интегришете у европску цивилизацију”, не љутите се тако много и усрдно ви што узгред престајете правилно писати и говорити руски, али ја језик Шекспира добро знам! Мени се посрећило да се школујем у време Јединственог Државног школства, и да научим, а потом и да у оригиналу читам енглеске класике, много више од сваког “лондонца” из магловитог Албиона.
И ја, као што је једном, српски, а и наш руски режисер, Емир Муратовић Кустурица рекао: “Како заволети Запад, када нам је он бомбардовао град”… али ипак, у Србији је на путевима и улицама много разних енглеских речи. Не знам је ли то “полит-коректност” или су то рупе у сећању.
“Лазарево”… како то сасвим звучи руски. Молим вас, у снежној сибирској забити наћи ћемо много селашаца сибирских, названа по имену незнаног но суровога Лазара. А у Банату сипи ситна октобарска киша. Празник увенућа жућкастог и ружног лишћа које се мрежасто заплиће с мирисима из сеоских кухиња, који голицају нос. Пролазимо кроз село заузето својим свакодневним пословима: ајваром, ракијом, кромпиром и тиквама и у баштама усамљено штрчећим главицама купуса. Над Србијом се спушта јесен.


Улазим у двориште скоро непримјетне куће. Обична сеоска кућа из које је једног пролећног мајског дана 2011. године ухапшен наш “српски Жуков”, генерал Ратомир Неђов Младић. И само неколико дана, уз сво ћутање и игноранцију власти, започета је понижавајуће дрска суданија словенском хероју. Сва његова “кривица” била је то што се борио за слободу и достојанство свога народа.
Касније ће рећи наш генерал, у својој величини и својој официрској части: ”…Мене би пекла савест, да сам ратовао на туђој земљи, у туђој држави, да сам поробљавао туђи народ. У току рата ја сам само штитио свој народ на нашој српској земљи. То је био мој дуг, и то ми је била висока част. Но, ја сам и официр, да би служио свом народу у за њега тешком часу”.
И ево овде, у овом дворишту је завршено “привремено примирје”, а за генерала је започела нова спирала његовог личног рата, окупације без окупатора.
И ко зна шта је у том трену хапшења помислио генерал. Можда је мислио о војничкој заклетви коју је дао Отаџбини и које се прави официр никада  не одриче? Можда о цени издаје руководства државе коју је бранио беспримерном пожртвованошћу? Или можда о безрезервној љубави према Мајци Русији… Или, можда само о томе, да у свету имају “само две земље, које би он бранио до последње капи крви”…

Хапшење ратног злочинца je логичан наставак његовог одвратног и непоштеног живота. Не освета, него крута неминовност кажњавања је тако неопходна човеку коме је учињена  неправда. Потребна му је та највреднија институција државности која каже сваком становнику: “заштићен си, нећемо те издати”.
Хапшење честитог официра, дубоко вређа онај најфинији осећај човека, који човека чини човеком а Србина Србином, Руса Русом. Хапшење хероја разара бит државе, без куршума и граната, убија смисао живота хиљада ратника и њихових официра а који су стајали за својим Генералом. То све, заувек чини несрећнима и њихове мајке и њихове најмилије. Зар се изручују они који су имали смелости свој земни живот понудити на Олтар Отаџбине.
Хапшење часног официра обавезно изнедри нове мржње и нове и велике и мале неспоразуме. Ја сам видела ту нескривену бол у исплаканим очима Донца-добровољца, који је поносито стајао у заштити части братске земље, коме је охоли и уштиркани административац војног комесаријата рекао: ”Нисмо вас ми тамо слали…”!
Засигурно, прави херој ће увек проћи трновитим путем до своје Голготе. Баш у овој кући генерал је са собом имао два пиштоља. И само покрет руке, и крај овоземаљском страдању. Он није узео оружје! Не осуђујте великана, није то генералов трен слабости. По величини и величина несреће…
Он је понио свој тешки Крст, добро знајући да је још у фебруару 2007. године гомила безакоња, која себе назива Међународним судом ОУН, прогласио Србију прекршиоцем Конвенције о претњи геноцидом, казни за исти из 1948. године.  Добро је он знао да је његова земља бачена на колена клаузулом Решења: “Прогласити Србију кривом за нарушавање Конвенције у вези с тим, зато што она није предала Ратка Младића, окривљеног за извршење геноцида, Мећународном трибуналу за бившу Југославију”.
Добро је знао и то, да су за ту законску Клаузулу гласале све судије Међународног суда. Да, “За” је гласао и судија из Русије, једино је био против судија, представник Србије!
Знао је наш генерал, да је, нарушавајући све норме права и сваке правне и људске логике, он био безочно и без суда и доказа, осуђен од Хашког трибунала још у јулу 1996. године.
Једино шта није знао Ратомир Неђов је то, да је две недеље до самог његовог хапшења, седокоси изасланик Лајденског универзитета, беспризорни холандски србофоб, Алфонс Ори, тај исти који је ослободио свих кривица Рамуша Харадинаја, успоставио нови оптужујући акт….
У трену је генерал постао “кривац” и за етничко чишћење и за насилно расељавање босанских муслимана и Хрвата с територије Босне и Херцеговине, и за терор над грађанима Сарајева, али и за узимање талаца од службеника ООУН, а и за убијања у Сребреници. И међу 11 тачака оптужбе за “геноцид, за дела Против човечности, за кршење закона и обичаја рата”…
А ни ово није знао, нити могао знати, наш генерал да је први похвалио издају српских власти, председник САД, “високо уздижући председника Тадића”.
Када сам студирала на Медицинском институту, на часовима “Организације и тактике медицинске ратне службе” показивали су нам ужасавајуће фотографије из времена Другог светског рата, снимљене у Југославији. Деца, Срби, с пробушеним главама… Безгрешна деца, дечаци и девојчице, који никада неће одрасти и постати људи! И тај страшни нож “срборез”, који је заустављао сваки животни пут тих невиних словенских душа. “Запамти девојчице, ово је србоцид”, рекао ми је тада паметни но дубоко иронични потпуковник медицинске службе.
И опет поново, из каквих је то ђаволских остава, васкрсао у Хагу нож, “срборез”.
С страшном тугом у души одлазим из малог и ћутљивог села. Не видим више златасто лишће, накит Лазарева. Не буди ми сентименталност ни ситна кишица српске јесени, а степски цветови, ситни и плавкасти, коју расту свуда око пута, као мало подсећање на моју домовину, постали су сасвим сиви… ћутке одлазимо из Лазарева…
Али наједном, из тмастих јесењих облака, Сунце. Зрак наде је прокрчио себи пут.
”Ратко Неђов, наш генерале, с тобом смо, ми смо у твом рову”!

Зрачак наде ме је обасјао. И ето тако… творци “новог поретка” из Хага нијесу могли убити моју машту. Машту о срећној Србији…
Мојој Србији!
И то је тако, зато што смо ми, и Руси и Срби, сви ми Ратко Младић!
Др Наталија Лава Пичурина
Ростов на Дону
______

_________________
Bez cenzure






Nazad na vrh Ići dole
http://bezcenzure.goodbb.net
 
РУСКИ СРБИ – СРПСКИ РУСИ
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Bez cenzure :: ...DRUŠTVO... :: Aktuelno-
Skoči na: